-Molim te, samo me pusti da ti objasnim!
-Nikad više da nisi okrenula ovaj broj, skotino!
To je bilo veče kada sam joj poslednji put čula glas...
Zvala se Milica.Bila je neko sa kim sam odrasla. Delile smo prvo plazmu i mleko, onda omiljenu lutku, potom bicikl, onda jastuk, pa prvu maskaru, pa štikle, i tako redom.
Prva cigareta, prvo piće, prvi izlasci, sve smo zajedno prošle. Bilo je to kad slobodno možeš da kažeš, da - ja imam sestru, ovaj drugaricu. Bila je jako atraktivna, lepa devojka, za kojom se svako okretao. I ja sam lepa, s punim pravom to kažem.
Zajedno smo bile neko ko izaziva pažnju. Ona je bila druželjubivija od mene, volela je avanture, obožavala je da se zaljubljuje. Ja sam bila sigurniji igrač. Kad volim, želim mirnu luku i mirno more. To mi se sa Srđanom i desilo.
Dugo smo bili zajedno. Bio je stariji od mene. Volela sam starije muškarce. Izazivali su u meni osećaj sigurnosti. Možda zato što mi je ceo život falila figura oca, u odrastanju i vaspitanju. Ona je volela mlađe tipove. Nekog s kim može da manipuliše.
Dakle, u svemu smo se slagale, osim u tipu muškarca. Sećam se jednom je rekla, baš sam srećna što nam se ne sviđaju isti tipovi, tako se nikad nećemo svađati oko dečka.
Bio je petak veče i spremale smo se za izlazak. Njenoj mlađoj sestri bio je rođendan. Celo društvo je bilo pozvano i naravno, nezaobilazni River. Leto, vrućina, gužva. Poznate face, utabana atmosfera, nešto što volim i čemu se radujem svakog vikenda.
Baš mi je bilo lepo. Pogledam Srđana i pomislim koliko sam srećna. Šmeker starog kova, neko koga posle ovoliko vremena, prvi put na glas mogu i sebi da priznam - volim, i neko ko mene voli. Pored njega meni dragi ljudi, moja Milica - lepa kao san.
Kako je veče odmicalo, bila sam umorna i želela sam da idem kući. Tražila sam Srđana da idemo, ali ga nije bilo. Stajala sam sa nekim društvom koji su banuli tu i nakon neobaveznog razgovora krenula do taoleta da popravim šminku, konačno nađem svog dečka i odem kući.
Ispred ženskog wc, red kao u Maxiju. poludim i pomislim, zašto da čekam, pa muški je prazan - i ja sam čovek. Ulazim i imam šta da vidim. Milica i Srđan se strastveno ljube! Mrak. Muka mi je. Povraća mi se piće, hrana, bes...život.
Ne znam kome je u tom trenutku bilo najgore, ali sam ja definitivno najbolje izgledala. Bila sam ponosna na odraz u ogledalu. Bila sam devojka koju bi svako poželeo - top! Samo sam rekla Milici da popravi razmazani karmin. Mrzela sam kad na njoj nije nešto kako treba. Pa ko će joj reči ako ne ja, drugarice smo zar ne. A Srđan...a ko je on?
Otišla sam kući. Isplakala svoj život i nastavila dobro da izgledam. Onda odvalim Anu Nikolić i pomislim...ironija to je, al plakaćete za mnom oboje!